FAMOZNO: DANI PRIJATELJSTVA
Stvar ovako stoji, Na Visoku Adresu pada odgovornost za učinjeno - u kako to novindžije kažu „ proteklom periodu“ - na sve ostale adrese pada odgovornost za neučinjeno, što je izricaj nepojmljiv (i uvredljiv) srpskim srcima (svih boja) nespremnim da prihvate ni odgovornost za učinjeno.
Govorim o populaciji od otprilike 40 (možda i više) procenata, koja ekstremno neproporcionalno participira u podeli političke i društvene moći. Visoko Mesto jeste „uzelo“ (opet novindžijski termin) nesrazmerno više nego što mu po društvenoj empiriji pripada, međutim ostala mesta svih ovih godina nisu dupetom mrdnula da se izbore za svoj deo.
Ono, fakat, u posttadićevskoj Srbiji ima tušta i tma opozicionih stranaka i lidera - od kojih su promućurniji digli ruke od ćoravog posla - ali nijedna od tih stranaka nije uspela da animira značajniji broj simpatizera glasača, a nije uspela poglavito zato što su politike koje su te stranke „nudile“ bile političke čorbine čorbe politike koja je 2012. prdnula u čabar.
Moja neznatnost je još u osvit Carstvija Visokog, već u fazi starog mladog majmuna, na istom mestu, samo u drugim novinama, pisala 1. da je Visoko Carstvije nastupilo po gvozdenoj istorijskoj nužnosti, da je „sumo sumarum“ svih prethodnih srpskih carstvija i 2. da Visoku Epohu treba shvatiti kao srpsku kumrovačku političku školu, a ne kao nepravednu kaznu.
Avaj! Srbi (svih vremena i boja) skloni su da odgovornost za sve što im se događa, a ne dopada im se - a što se vrlo često s vrlo dobrim i „pravednim“ razlogom događa i ne dopada - pripišu „nepravdi“.
Tamo negde do 2018. u meni je tinjala nada da će pouke Visokog Carstvija biti izvučene i da će se formirati dve solidne stranke, jedna liberalno-demokratska, druga prosvećeno konzervativna. Ovo „prosvećeno konzervativna“ treba shvatiti kao „naglašeno nacionalna“, ali nacionalna koja ne operiše seljačkom metafizikom, lažnim mitovima, trućanjima o pravdi i nepravdi.
Te nade su bile neoboriv dokaz da sam ostario, a ostao mlad majmun i džaba moler. Ajde što ništa nije bilo od liberalno-demokratske stranke - sve ih je manje i u okolnom svetu - ne bi ništa ni od konzervativne, nacionalne stranke koja bi bila dobro organizovana, disciplinovana i subordinisana i koja bi kao takva mogla stati na Visoku Crtu.
Da je bilo kao što se ovoj babi snilo, svima bi bilo bolje, lakše - uključujući i Visoku Crtu - napetosti bi bile snošljive, nastavili bismo da tumaramo po bespućima povijesne zbilje u mnogo boljem raspoloženju i s mnogo više energije.
Naravno da nije tako bilo. Krenulo se putem kojim se lakše ide, koji nigde ne vodi, a ako negde i odvede, onda odvede u veće sranje. Neka majka - ili pre sabor majki - invencije je dokonao da će se Visokog Carstvija rešiti bez po muka, bez političke ideje, programa i organizacionih napora, pomoću protesta dugog trajanja. Šta je dalje bilo, to je tema naše sutrašnje kolumne.